Biti ispred ostalih. U ko zna koliko navrata to se zalomilo Zahariju Orfelinu.
Svakako, nije to bilo slučajno. Stoga, kud i metnuh ono "zalomilo se".
Zaista izvinite, pardon. Kako bi se nešto moglo zalomiti onom ko beše učitelj i činovnik, pesnik i grafičar, leksikograf i prirodnjak, istoričar i vinogradar, bakrorezac, farmaceut, graver, kaligraf, kod onog što je znao ruski, latinski, nemački i francuski, kod pisca udžbenika, štampara, izdavača, polemičara, putnika...
Sem toga, čega god se latio, beše veličina. Čak i u zametanju vlastitih tragova. Sijaset nepoznanica mistifikuje mu život i rad.
Prezime, na primer. To jest oba. Idemo redom, prvo od prvog. Otkud Orfelin? Od antičkih mitoloških imena, Orfej i Lin, od francuske reči "orphelin", ili u prevodu "siroče", ili po izvesnom francuskom medaljeru Orfelinu iz XVII veka? Ko bi to znao, sem Orfelina. Ili, otkud Stefanović, uz koje se takođe ime Zaharije pominje. Nije po ocu. Beše Jovan, ni Orfelin ni Stefanović. Ni datum rođenja mu se ne zna. Vukovar, 1826. Toliko. Tačka. Što bi drugi to morali znati? Zna on. Ili, kazivao je da je samouk. Hmmm. Ta bio je najznačajnija ličnost srpske kulture XVIII veka!
Kô crkveni miš
Niko ne zna da li je tog umnog čoveka, koji je na svetu mahom boravio kao imućan, a otišao s njega siromašan kô crkveni miš, najpre zavelo karlovačko vino ili neka druga, tokajska, venecijanska, grčka, ko zna koja. Posvećen mu je bio kao malo ko, ne s čašom u ruci, već s perom. Potkraj života nesrećnik pak ostade i bez kuće i bez imanja, s adresom na Sajlovu, tamo kraj puta ka Rumenki, kao ubogi, bolešljivi starac, za kojim je ostalo izuzetno plodno delo, čije je jedno od poslednjih "Iskusni podrumar", objavljen u Beču svega dve godine pre nego što je večnost prigrlila Zaharija.
Namenio je tu svoju knjigu, objavljenu, eto, pre 225 godina, vinogradarima i vinarima, a stranice joj ispisao istorijom vina, kazivanjem o njegovom mestu i značaju, nudeći nauk za raspoznavanje kvaliteta, kao i za uživanje u belom, ružičastom, crnom, ovakvom i onakvom.
Orfelin je "Iskusnog podrumara" pisao mešavinom ruskoslovenskog i srpskog. Mudar čovek na mudar način. Tamo gde se posvetio vaspitanju ukusa koristio se ruskoslovenskim, dok je praktične upute dao na srpskom, svestan da će taj deo najviše zanimati one što se u ruskoslovenskom možda i ne snalaze najbolje.
Knjiga mu je sveobuhvatna, te savetuje čitaoca kako podrum da drži, kako burad da namesti, kad vino da kuša, šta svakog meseca oko njega treba da radi, kako vinograd brati i grožđe cediti, predočava načine da se popravi staro, pokvareno ili iznemoglo vino, kada ga treba pretakati... Ima tu poglavlja i o muskatnom vinu, o rimskom, nektaru, klaretu, "onom blagom i ukusnom", ali i o "onom koje brzo opija", o veštačkim vinima... Tu je i odeljak o "travnim vinima i o onom bez grožđa", što je nekakav dajdžest osvrt na njegovu inače nedovršenu knjigu "Veliki srpski travnik", u kojoj je obradio oko 500 biljaka, stavljajući uz svaku latinski i narodni naziv, kao i "polzu i upotreblenije". Tu je i deo o gorkom vinu korisnom za zdravlje i što se pije "na štesrce", o sokovima "za rashlađujuća pića praviti", o sirupu "od kuvanih ribizala, ili dgunja, oraja"...
Pod imenom nemeckim...
Da li je u "Iskusnom podrumaru" reč o prenetim vlastitim iskustvima ili o prevodu kakve knjige? Ceni se da, po svoj prilici, ima i jednog i drugog, da je knjigu sazdao od ta dva. Uostalom, Zaharije navodi da se koristio nekim nemačkim "Podrumarom", s tim što oni koji su se bavili analizom njegovog dela govore kako je sasvim izvesno da je neke postupke u proizvodnji vina savršeno poznavao, da je druge detalje samo čuo te ih zapisao, dok treća svedoče o pokušajima da se u čitavu oblast unesu određene novine.
O tome da "Iskusni podrumar" ima na nemačku osnovu kaže i tekst iz 21. glave, čislo 2, u kome stoji: – ... pod imenom nemeckim Wermut-Wein, Vermutvajn, a naši govoret Bermet, jest Pelenovo vino.
Knjigu ne samo da je pisao na dva jezika, nego i citata ima s dve strane: poštuje mudrosti katoličkih pisaca, ali navodi i odlomke iz tekstova vizantijskih pravoslavnih pisaca, Jovana Zlatoustog, Vasilija Velikog, Jefrema Sirina...
Orfelin ima poseban odnos prema čitaocima, pa im prepušta punu slobodu, svedoči 21. glava, čislo 2:
– Ja, dakle, takvih različnih načinov ovde postavljam, ostavljajući svakomu proizvoljenije, kako tko hoće praviti.
Opiti se ili ne?
Noje beše, po Zahariju, prvi koji je po izlasku iz lađe presadio divlju lozu da bi je oblagorodio, te je iz grožđa sok cedio, pio i opio se...
– Behu neki lekari, osobito Aviceni Španjolac i Razis Arapin, koji dokazivahu, da zdravlju služi kad kad opiti se, jakov Silva je govorio da ne bi želudac oslabio, nužno je svakog meseca po jedan put se opiti; no ova mnenja su sasvim neosnovana – piše Zaharije, ali u prvoj glavi veli da je "Atenaj filosof, dopuštao svakom pametnom čoveku pri ručku tri napitka vina, 1) za zdravlje, 2) za ljubav i 3) za spavanje.
Više pijeno, upućuje knjiga, rađa nepravdu, dreku, zabludu, nečist, sramotu, ogovaranje, svađu, ljutinu, boj...
Orfelin govori i kako "Najpače Inostranija vina imaju meždu našim vinima preimuštestvo", te navodi da se zna za špansko, kanarijski sekat, francusko, burgundsko, šampanjsko, frontinjak, muskatno, talijansko, florentinsko, veltelinsko, malvasiju, kiparsko, nemačka, mozelska, nektarska, frankonska, tirolska i austrijska, mađarska, tokajsko, šopronjska, velikovaradska, debrecinska i budimska... i svakom navodi osnovne karakteristike. Na košavska i miškolska, recimo, ukazuje da su "po ukusu otmena", ali i "sa svim krečna i stvaraju razne bolesti u zglavkovima, za to se njih treba čuvati". Isto tako, "u Sremu, a osobito u Karlovcima i po nekim manastirima, takođe su dobra i postojana vina, osobito zagasito crvena sa svim i na svu meru snažna...".
Ovde je mesto našla i neka vrsta srpsko-latinskog registra bilja, korenja i drugog, pa neka izvoli onaj ko bi da ih kombinuje s vinom. Ima skoro dvestotinak, što autor kaže, mirišljavih stvari, a na prvom mestu – ta, po redu je sve poslagano – jeste "aloj epatika", pa na drugom "alojsko drvo", te ko da se ne seti kako tek pre nekih deceniju i po, možda dve, poče i kod nas da se na sva usta priča o aloji, čiji se preparati u najvećem delu kupuju zahvaljujući multilevel prodaji.
Ima l’ vode u vinu?
Svaki vinar ima svoju malu-veliku tajnu spravljanja bermeta, a Orfelin kao recept navodi da već u vinogradu treba muljati dobro zrelo grožđe i širu usuti u bure, te je odneti kući i presuti je u kadu zbog taloženja krupnih sastojaka. Onda takvu, izbistrenu naliti u platnene kese i okačiti ih na klinove, a proceđen sok da kapa u oluk i slije se u kadu. Otud ga presuti u dimom zasumporisanu burad za vrenje i u svako bure na koncu staviti vezanu kesu "s malo u prah stučena galganta i slatke korice anazisova semena" i "ešče po edna kesica gorskog sitno isečena pelena". Tako se dobije bermet koji se zove i "Kapljevoe pelenovo vino" ili prosto "Pelenaš kapljaš", s tim što Orfelin pominje i da se bermet dobijao nalivanjem zdravog zrelog grožđa ili suvarka dobrim starim vinom. Ali, recimo, pod međunaslovom "Da doznaš imali vode u vinu", stoji sledeći tekst:
– Uzmi čistu, trsku, ili oljušten gladak prut, namaži ga zejtino, pa onda zejtin otri i zamoči u vino i izvadivši obesti, pa ako se vodene kaplje na prutu ili na trci pojave, to je znak da ima vode u vinu. Ili: zagrej zejtina da bude vreo, i uspi malo vina u njega, iako je vode u vinu, tom će odmah prštati, a ako nema vode, ne će. Ili: metni u vino jaje, ili krušku ili zrnad smrekovu (fenje) i ako plivaju po vrhu, onda u tom vinu nema vode, ako padnu na dno onda ima vode u vinu.
Zaharije nam tako, eto, i dalje drži odškrinuta vrata u malen, malecak deo naše prošlosti. Važne? Jakako. Vinska drugačija ne može biti. Ni boljeg vodiča kroz prošlost od Zaharija nismo mogli imati. Pa ime mu takvo: božje sećanje.
| | |
Prijem
Portal
Galerija
Registruj se
Pristupi
