Prijem
Portal
Galerija
Registruj se
Pristupi
ЈА И МОЈ ЧОПОР
АЛЕКСАНДАР КАНЕВСКИ
Недавно сам набавила људе, одмах четворо: газду, газдарицу, њихову кћерку и сина. Расни су, имају добар педигре, али недостајао им је предводник, то јест ја. Сада им ја заповедам. Само, немојте мислити да је то лако, људе треба дресирати тако да то не осете, већ да живе у убеђењу како они дресирају тебе.
На самом почетку морала сам се позабавити њиховим екстеријером, скидањем сувишних килограма и учвршћивањем мишићне масе, јер су поред трамваја, тролејбуса и таксија потпуно заборавили да ходају. На чист ваздух одавно нису помишљали па сам почела да их изводим у шетњу. То уопште није било једноставно, опирали су се пошто, као и сви људи, не поседују нагон самоодржања. Управо у томе ми, пси, морамо да им помогнемо.
У седам ујутро почињала сам да лајем, да цвилим и свлачим с њих ћебад. Правила сам се да одмах морам напоље, да више не могу да издржим. А једанпут, да би изгледало што убедљивије, на балкону сам... У реду, у реду, нећемо залазити у детаље. Најважније је да су они почели сваког јутра да шетају са мном, сви по реду, а понекад и заједно. Испрва би ме, чим обавим све што треба, вукли кући, те сам се послужила лукавством – заваравала сам их и одводила све даље и даље од куће. Постепено сам почела да их одвезујем да би могли да шетају по трави и разговарају са суседима које су изводили други пси... На исти начин навикла сам их на вечерње шетње, а онда сам приступила другој фази обуке.
Код њих никада није било куване хране, они никада нису ручали заједно. Једни су се хранили у кафеу, други на послу. У најбољем случају, газдарица ми је куповала саламу или сир па су и они то јели. Схватила сам да тако неће далеко догурати и предузела хитне мере: престала сам да једем сир, саламу и чак конзерве. Правим се да ми се то не свиђа, као, жељна сам костију, мада се у себи потајно облизујем.
Када је газдарица први пут скувала кокош, демонстрирала сам такву радост да су сви готово заплакали, иако, ако ћемо право, не волим кокошије кости. Нама, псима, није препоручљиво да их једемо, јер можемо да се задавимо. Али ја сам их јела ризикујући живот само да они и даље кувају. Затим сам изводила исту представу када су прављене чорбе, гриз и чак пржени купус који, иначе, очима не могу да видим. Тако сам их мало-помало научила да сваки дан једу код куће.
Али, ту није био крај мојим бригама.
Имали су обичај да се увече сви разиђу. Газда је код пријатеља до касно у ноћ играо преферанс, газдарица је одлазила у комшилук да мало сплеткари, син би у хаустору певао уз гитару, а кћерка студенткиња стално је ишла на некакве журке. Чопор се растурао на моје очи. Онда сам глумила да сам јако бесна кад неко од њих хоће да изађе. Лајала бих, режала, скакала на врата, хватала их за одећу. Њих је то дирало у срце: „Види како брине за нас!”. па би се скидали и остајали код куће. Почели су да доводе друштво, да се хвале мојим понашањем. „Гледајте само”, говорио би неко од њих, „сада ћу почети да се облачим, а она ми неће дати да изађем...” Ма, мислим у себи, слободно правите од мене мајмуна, само се навикавајте на кућу, те лајем из све снаге, а они се топе од милине.
Временом су навикли да увече не излазе. Седе заједно, пију чај, причају, а ја лежим поред њих и с времена на време бацам поглед на часовник. Тачно у једанаест почињем нападно да зевам и да лајем на лустер. Бајаги, због светла не могу да заспим. Они, шта ће, погасе сва светла и такође оду на спавање. Убрзо су прихватили и те измене.
Шта још да кажем?
Кћерки студенткињи нашла сам доброг момка. Инсценирала сам да ми се веома допао његов боксер. Почели смо да јуримо једно друго, а за то време они су се зближили. Морам рећи да ми се тај боксер нимало није свиђао. Под један, боја му није нека, под два, јако је нападан, одмах би да се лиже. Али, шта ћу, приметила сам да се његов газда допао мојој студенткињи па сам морала да трпим. Он нам већ неколико месеци долази у кућу, пије с нама чај... Све ми мирише на свадбу.
Сад имам мање брига и више слободног времена. Почела сам да размишљам о својој будућности, о својим кучићима. Узгред речено, испоставило се да онај боксер и није тако нападан. Уме да буде пажљив, чак је симпатичан. Уосталом, време ће показати... Најважније је што имам сложан и уигран чопор који прати сваки мој покрет и без поговора извршава сва наређења. Не бих да се хвалим, али морам рећи: да постоје изложбе газда, моје би сигурно освојиле златну медаљу.
НАДЗОРНИК ЧОПОРА
Познати и необично плодни руски сатиричар Александар Семјонович Каневски рођен је у Кијеву 1933. године. Као ђак и студент уређује зидне новине, а од педесетих година 20. века ради као новинар и убрзо постаје стални сарадник водећих хумористичких издања и сели се у Москву. Објавио је десетак збирки сатиричних прича и романа, исто толико драмских дела извођених на многобројним сценама бившег Совјетског Савеза. Аутор је и петнаестак сценарија по којима су снимљени веома гледани играни, ТВ и цртани филмови. Постаје познат и омиљен 1978. године кад му је у најутицајнијим листовима у више наврата прештампана прича „Ја и мој чопор”. Средином осамдесетих година у Москви оснива весело позориште „Гротеска” у ком се играју искључиво његови комади. Године 1990. сели се у Тел Авив, покреће три хумористичка листа и позориште „Какаду”, али убрзо почиње све чешће да се враћа у Русију где га увек чекају милиони читалаца. Од краја деведесетих, како сам каже, две-три недеље годишње борави у Израелу док остало време проводи путујући и наступајући широм своје бескрајне домовине.
С руског превео Александар Шево
Извор: http://www.politikin-zabavnik.rs
АЛЕКСАНДАР КАНЕВСКИ
Недавно сам набавила људе, одмах четворо: газду, газдарицу, њихову кћерку и сина. Расни су, имају добар педигре, али недостајао им је предводник, то јест ја. Сада им ја заповедам. Само, немојте мислити да је то лако, људе треба дресирати тако да то не осете, већ да живе у убеђењу како они дресирају тебе.
На самом почетку морала сам се позабавити њиховим екстеријером, скидањем сувишних килограма и учвршћивањем мишићне масе, јер су поред трамваја, тролејбуса и таксија потпуно заборавили да ходају. На чист ваздух одавно нису помишљали па сам почела да их изводим у шетњу. То уопште није било једноставно, опирали су се пошто, као и сви људи, не поседују нагон самоодржања. Управо у томе ми, пси, морамо да им помогнемо.
У седам ујутро почињала сам да лајем, да цвилим и свлачим с њих ћебад. Правила сам се да одмах морам напоље, да више не могу да издржим. А једанпут, да би изгледало што убедљивије, на балкону сам... У реду, у реду, нећемо залазити у детаље. Најважније је да су они почели сваког јутра да шетају са мном, сви по реду, а понекад и заједно. Испрва би ме, чим обавим све што треба, вукли кући, те сам се послужила лукавством – заваравала сам их и одводила све даље и даље од куће. Постепено сам почела да их одвезујем да би могли да шетају по трави и разговарају са суседима које су изводили други пси... На исти начин навикла сам их на вечерње шетње, а онда сам приступила другој фази обуке.
Код њих никада није било куване хране, они никада нису ручали заједно. Једни су се хранили у кафеу, други на послу. У најбољем случају, газдарица ми је куповала саламу или сир па су и они то јели. Схватила сам да тако неће далеко догурати и предузела хитне мере: престала сам да једем сир, саламу и чак конзерве. Правим се да ми се то не свиђа, као, жељна сам костију, мада се у себи потајно облизујем.
Када је газдарица први пут скувала кокош, демонстрирала сам такву радост да су сви готово заплакали, иако, ако ћемо право, не волим кокошије кости. Нама, псима, није препоручљиво да их једемо, јер можемо да се задавимо. Али ја сам их јела ризикујући живот само да они и даље кувају. Затим сам изводила исту представу када су прављене чорбе, гриз и чак пржени купус који, иначе, очима не могу да видим. Тако сам их мало-помало научила да сваки дан једу код куће.
Али, ту није био крај мојим бригама.
Имали су обичај да се увече сви разиђу. Газда је код пријатеља до касно у ноћ играо преферанс, газдарица је одлазила у комшилук да мало сплеткари, син би у хаустору певао уз гитару, а кћерка студенткиња стално је ишла на некакве журке. Чопор се растурао на моје очи. Онда сам глумила да сам јако бесна кад неко од њих хоће да изађе. Лајала бих, режала, скакала на врата, хватала их за одећу. Њих је то дирало у срце: „Види како брине за нас!”. па би се скидали и остајали код куће. Почели су да доводе друштво, да се хвале мојим понашањем. „Гледајте само”, говорио би неко од њих, „сада ћу почети да се облачим, а она ми неће дати да изађем...” Ма, мислим у себи, слободно правите од мене мајмуна, само се навикавајте на кућу, те лајем из све снаге, а они се топе од милине.
Временом су навикли да увече не излазе. Седе заједно, пију чај, причају, а ја лежим поред њих и с времена на време бацам поглед на часовник. Тачно у једанаест почињем нападно да зевам и да лајем на лустер. Бајаги, због светла не могу да заспим. Они, шта ће, погасе сва светла и такође оду на спавање. Убрзо су прихватили и те измене.
Шта још да кажем?
Кћерки студенткињи нашла сам доброг момка. Инсценирала сам да ми се веома допао његов боксер. Почели смо да јуримо једно друго, а за то време они су се зближили. Морам рећи да ми се тај боксер нимало није свиђао. Под један, боја му није нека, под два, јако је нападан, одмах би да се лиже. Али, шта ћу, приметила сам да се његов газда допао мојој студенткињи па сам морала да трпим. Он нам већ неколико месеци долази у кућу, пије с нама чај... Све ми мирише на свадбу.
Сад имам мање брига и више слободног времена. Почела сам да размишљам о својој будућности, о својим кучићима. Узгред речено, испоставило се да онај боксер и није тако нападан. Уме да буде пажљив, чак је симпатичан. Уосталом, време ће показати... Најважније је што имам сложан и уигран чопор који прати сваки мој покрет и без поговора извршава сва наређења. Не бих да се хвалим, али морам рећи: да постоје изложбе газда, моје би сигурно освојиле златну медаљу.
НАДЗОРНИК ЧОПОРА
Познати и необично плодни руски сатиричар Александар Семјонович Каневски рођен је у Кијеву 1933. године. Као ђак и студент уређује зидне новине, а од педесетих година 20. века ради као новинар и убрзо постаје стални сарадник водећих хумористичких издања и сели се у Москву. Објавио је десетак збирки сатиричних прича и романа, исто толико драмских дела извођених на многобројним сценама бившег Совјетског Савеза. Аутор је и петнаестак сценарија по којима су снимљени веома гледани играни, ТВ и цртани филмови. Постаје познат и омиљен 1978. године кад му је у најутицајнијим листовима у више наврата прештампана прича „Ја и мој чопор”. Средином осамдесетих година у Москви оснива весело позориште „Гротеска” у ком се играју искључиво његови комади. Године 1990. сели се у Тел Авив, покреће три хумористичка листа и позориште „Какаду”, али убрзо почиње све чешће да се враћа у Русију где га увек чекају милиони читалаца. Од краја деведесетих, како сам каже, две-три недеље годишње борави у Израелу док остало време проводи путујући и наступајући широм своје бескрајне домовине.
С руског превео Александар Шево
Извор: http://www.politikin-zabavnik.rs
